Umrežavanje dva (ili više) računara tradicionalno se obavlja
korišćenjem Ethernet kartica, međutim postoji još jedan način koji
omogućava jednostavno povezivanje „na brzinu”

Sa porastom upotrebe širokopojasnih veza ka Internetu, pogotovo kod kućnih
korisnika, sve je češća potreba za formiranjem kućnih mreža. To
uglavnom nije problem, pošto gotovo sve matične ploče sadrže mrežne
adaptere, mrežni adapteri u vidu kartica izuzetno su jeftini, a većina
rutera koje koristimo za ADSL sadrži i svič, koji uglavnom nije u
potpunosti popunjen. Međutim, ovaj vid povezivanja računara ne mora
uvek biti i najpogodniji.

Uspostavljanje ad-hoc veze između dva
računara za potrebe deljenja podataka relativno je česta pojava.
Tipičan primer jeste razmena velike količine fajlova između kućnog
računara i, primera radi, laptopa koji je sa sobom doneo prijatelj koji
je došao u posetu.

Moderne tehnologije obezbeđuju nekoliko
načina umrežavanja računara. Najbrži je svakako Ethernet, koji
podrazumeva postojanje slobodnog mrežnog priključka na oba računara.
Ukoliko je dostupna odgovarajuća oprema, takođe je moguće koristiti i
bežične metode umrežavanja, poput Wi-Fi i Bluetooth standarda.

Najveće brzine prenosa, naravno, pruža Ethernet. Međutim, u slučaju da nema
slobodnih mrežnih kartica ili portova na sviču, a pri tom je prekid
pristupa Internetu sa lokalnog računara nepoželjan, Ethernet postaje
neupotrebljiv. S druge strane, bežični standardi kao što su Wi-Fi i
Bluetooth nude jednostavno povezivanje, ali daju relativno male brzine
prenosa, tako da je za prenos velike količine podataka poželjno
spremiti i suvu ’ranu.

Skoro (direktna) veza

Metode direktnog povezivanja dva računara stare su koliko i sami računari.
Jedan od najčešćih i najstarijih načina jeste povezivanje serijskih
(RS-232) portova takozvanim null modem kablom. Ipak, pošto moderni
računari (naročito prenosni) sve češće nemaju serijski port, korišćenje
ovog načina povezivanja ne mora uvek biti moguće.

Moderni računari tipično raspolažu sa dva novija tipa priključka, USB i
FireWire, koji se mogu iskoristiti za ovu namenu. Uzevši u obzir to da
svi moderni računari raspolažu sa bar četiri USB porta, odlučili smo da
u ovom tekstu objasnimo kako povezati dva računara korišćenjem USB
portova.

Pored hardverskog interfejsa, koji je prilično
jednostavan, USB se zasniva na upotrebi kompleksnog komunikacionog
protokola. Posledica takvog dizajna jeste da se za povezivanje dva
računara ne može jednostavno koristiti običan USB kabl sa dva USB A
priključka na svojim krajevima. Štaviše, pokušaj ovakvog povezivanja
može izazvati pregorevanje pojedinih delova računara, pošto USB
istovremeno služi i za napajanje jednostavnijih uređaja.

Za povezivanje dva računara putem USB portova potreban je poseban kabl
opremljen uređajem koji nazivamo USB Bridge. Kablove koji imaju ovaj
uređaj možemo naći pod imenima kao što su: USB Bridge Cable, USB Link
Cable, USB Networking Cable i sličnim. Treba obratiti pažnju na verziju
USB standarda koji kabl podržava, pošto je sam Bridge poseban USB
uređaj koji se povezuje sa oba računara. Poželjno je da podržava
standard USB 2.0 da bi se postigla veća brzina prenosa. Da se
podsetimo, maksimalna brzina prenosa po standardu USB 2.0 (High Speed)
jeste 480 megabita u sekundi (60 megabajta u sekundi), dok je USB 1.1
(Full Speed) ograničen na 12 Mbit/s (1,5 MB/s).

Instalacija i podešavanje

S obzirom na to da je USB Bridge kabl poseban uređaj, za njegovu upotrebu
potrebno je instalirati posebne drajvere. Principi instaliranja isti su
kao i kod drugih uređaja (skeneri, štampači...) koji koriste ovaj
standard. Da ne bi došlo do iritirajućih problema sa Windowsom XP,
drajvere je potrebno instalirati na oba računara pre povezivanja kabla.

Nakon instalacije drajvera, dovoljno je priključiti kabl na oba računara i
automatika će se pobrinuti za ostalo. Kabl će se predstaviti kao još
jedan mrežni adapter, kojem je moguće podesiti standardne parametre kao
što su IP adresa, Subnet i DNS. Minimalna podešavanja obuhvataju
zadavanje IP adrese i Subneta, a da bi cela procedura prošla što
bezbolnije, postojeća mreža i USB mrežni adapter moraju pripadati
različitim subnetovima.

Primera radi, ako postojeća mrežna
kartica ima IP adresu 192.168.1.2, IP adresu sveže instaliranog USB
adaptera treba postaviti na 192.168.2.1. Na drugom računaru adresa USB
adaptera treba da bude na primer 192.168.2.2. Parametar Subnet Mask na
oba adaptera je isti i glasi 255.255.255.0.

Nakon toga, novoformirana mreža je spremna za upotrebu. Pristup računarima i
deljenim podacima na njima ostvariv je jednostavnim ukucavanjem IP
adrese računara sa prefiksom \\ u Windows Exploreru, Total Commanderu
ili bilo kom drugom programu koji se koristi za tu namenu. Ukoliko je
gostujućem računaru potrebno obezbediti i pristup Internetu, moguće je
koristiti Internet Connection Sharing, ali to je tema nekog narednog
teksta. Takođe, zasebna tema je i podešavanje DNS-a da bi se izbeglo
pamćenje IP adresa.

Šta očekivati

Prilikom pisanja ovog teksta na raspolaganju smo imali USB 1.1 mrežni kabl, tako da
nismo bili u mogućnosti da proverimo maksimalne brzine koje ovakav vid
povezivanja nudi. Međutim, poređenje ostvarenih rezultata i maksimalnih
mogućnosti standarda USB 1.1 može pružiti uvid u potencijalne
performanse USB 2.0 Bridge kablova. Pri transferu fajlova postizane su
brzine od oko 1 MB/s, što predstavlja 66 odsto maksimalno ostvarive
brzine. Po analogiji, USB 2.0 kabl trebalo bi da postiže brzinu oko 40
MB/s, ali, da budemo iskreni, i 20 MB/s bismo smatrali premijom kada je
u pitanju ovakva skalamerija. Poređenja radi, Ethernet veza brzine 100
Mbit/s (12,5 MB) obično ostvaruje brzine 8–9 MB/s, dok je uobičajeni
maksimum kod bežičnih načina povezivanja znatno niži.

Međutim, tokom rada može doći do povremenih zastoja u prenosu. Razlog je to što,
u svojoj osnovi, USB nije predviđen za ovakvu upotrebu a ovaj vid
umrežavanja ipak predstavlja priručno rešenje. Ležernije bi bilo
koristiti FireWire, čiji je komunikacioni protokol mnogo
prilagodljiviji potrebama računarske mreže. Međutim, za razliku od
USB-a, ovaj standard ne može se pohvaliti apsolutnim prisustvom na
desktop računarima.

Sve u svemu, iako možda ne predstavlja
najelegantnije i najfunkcionalnije rešenje, umrežavanje putem USB-a
može biti spasonosno u slučajevima kada su svi drugi načini nedostupni.
Brzine prenosa koje upotreba ovog standarda omogućava čine deljenje
gigabajta podataka izuzetno brzim, dok je cena potrebnih kablova
pristupačna. Treba imati u vidu i novu verziju USB-a (USB 3.0), koja je
ozvaničena avgusta ove godine, a čija se pojava na tržištu očekuje već
dogodine. Maksimalna brzina po novom standardu iznosila bi 4,8 Gbit/s
(600 MB/s), a sam standard predviđa i korišćenje bežične komunikacije.

Obavestenje: Komentari nisu zvanicni stavovi ovog sajta već subjektivna mišljenja. Sajt Uputstva.rs nije odgovoran za stavove koji su iznešeni u komentarima i oni su vlasništvo njihovih autora.